Otadžbina

350

АНА КАРЕЊИНА

.'ком, п у највеселијем расположењу, гхошао са ћерком на извор лековмте воде. -Тутро беше ирекрасио; удобне веселе куће са баштицама, румене п црвеноруке немачке слушкиње, које, снте пива, весело свршаваху своје иослове и јарко сунце разДрагаваху срце; али што су се ближе примицали извору, све чешће сретаху болеснике, и њихов изглед беше у толико тужннји. што се налажаху у сред добро уређеног немачког живота. Кату већ не потресаше више тај контраст. Јарко сунце. веселн сјај зеленнла. звуци музпке. све то беше за њу нрнродан оквир за она позната јој лица и за сваку њихојву иромеиу на боље илн на горе. А.ш за кнеза н тај сјај јунскога јутра, и звуци оркеСЈ -ра. који је свирао некакав валцер у моди, а особито те здраве слушкиње, све му то изгледаше непристојно и наказно, када је спојено са тим живим мртвацима покупљеним из целе Европе, који се једва мичу. У пркое поноснтости, коју*је осећао што иде са својом ћерком исиод руке, беше му мучно и чисто га је гризла савест што је тако здрав, крепак. Осећао се готово као неодевен човек у друштву. — Познај ме, нознај ме са твојим новим другарицама — рече он кћери, притиснувши јој руку лактом. Ја сам и овај твој гадни Соден заволео, јер си се ти у њему тако лепо опоравила. Али, ираво да тп кажем, овде је жалосно. Ко је ово ? Ката му казиваше п познанике и непозната лнца, која су среталп. Пред сами улазак у парк, сретоше слепу Мас1аше ВеИће са њеном воднљом. Кнез се обрадова када је вндео на лицу старе Францускиње , колико јој беше драго што је чула Катип глас. Она је одмах са Францускн нретераном љубазношћу почела говоритн кнезу. како има нрекрасну кћер. и стала је Кату у очп узносити, називајући је благом, бисером, анђелом утешптељем.