Otadžbina

ЛНА КАРЕЊПНА

срећу - - и за то, што јој е умр о муж хвалп Госиода. Еле, како је опа с мужем рђаво живела, онда та хвала Богу излази смешна. — А ово , ко је? Ала ;је то бедно лнце! — рече кпез, опазивши иа клупи маленог болесннка у белнм панталонама. које падаху у чудним борама ннз његове ножне кости без меса. Тај господин беше пздигао сламни шешир изнад своје ретке косе н беше открио своје високо чело, које беше болесно поцрвенело од шешира. ' — То је Петров, живописац —• одговори Ката п порумене. — А ово је његова жена —- додаде показујући Ану Павловну, која као да навалице оде за дететом. које отрча путем, чим је њих угледала да нду. —- Ех, сиромах, а како му је мнло лице! — рече кнез. — А што му ниси пришла? Он као да је хтео нешто да тн каже? — Па — хајдемо ! — рече Ката коракнувшн одлучно. — Како вам је данас ? — упита она Петрова. Петров устаде, подунирући се штапом. п понизно гледаше у кнеза. — Ово је моја кћи — рече он. — Допустнте да се познамо! Живописац се поклони и осмехну, показавнш чудно сјајне беле зубе. — Ми смо вас чекали јуче, киегпњице — рече он Катн. — Ја сам п хтела доћи — рече она — али нам је Варењка казала да је Ана Павловна поручила да пећете ићи! — Како нећемо ? —- рече Петров, који поцрвене п одмах се закашља, тражећн очима жену. — Анета, Анета! — викну за тнм. а на његовом танком белом врату забрекнуше жиле Ана Павловна приђе. — Како сп ти могла иослатн да кажу кнегињпци да нећемо ићи ? — раздражено пршпану он. губећн глас.