Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

353

— Здраво кнегнњице — рече Ана Павловна с притворним осмехом. којн је тако мало личио на њено пређашње понашање. — Врло мн је пријатно да се познамо — рече она за тим кнезу. — Давно вас ишчекују, кнеже! — А што си слала да кажу кнегињици да нећемо нћи-— промукло нрошапта још једном живописац, који се све више срдпо што га глас издаваше, те ннје могао својим речима да даде онај нагласак, који је желео. — Боже мој, ја сам мислила да нећемо ићп — рече му жена досадно. — Како, када — Он се на ново закашља и махну руком. Кнез се дотаче шешнра, па оде с ћерком. —- Ох тешко уздахну кнез — беднп л.удп ;.... — Да, тата |1В1ј одговори његова кћн. — Још треба да знаш да имају троје деце, да немају ин једно млађе, и да немају новаца. Он добија нешто од академпје живо стаде причати Ката, само да забашурн узбуђење, које је беше обузело због промене у понашању Ане Павловне. — А, ево п г-ђе Штал — рече Ката, показујући једну наслоњачу на точковнма, у којој лежаше нешто обложено јаотуцима, у нечем суром и нлавом, а под амрелом. То беше мадам Штал. Пза ње стајаше некакав намрштени и здрави немачкн радник, којп је терао та колица. Поред ње беше некакав рнђи шведски гроФ, кога је Ката и по имену знала. Неколико болесника освртаху се на та колица. гледајући даму у њима као нешто необично. Кнез јој приђе, и Ката одмах виде како у његовим очима сену онај пламен подсмеха, који ју је тако бунио. Кнез поче са г-ђом Штал да говори оним одличнпм Францускнм језиком, којпм тако мало њих уме данас говорити, необично учтиво и љубазно. — Не знам, сећате ли се вн мене, алн ја сам дужан опоменути се, да бн вам благодариО на доброти, коју ОТАЏБИНА КН>. ХХАИ. ов. 107