Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

355

— Она не устаје за то, што су јој ноге сувнше кратке. Она је врло ружна растом.. . — Тата, то не може битн! —• викну Ката. — Злм језнцн тако говоре. срце моје. А јеси л' вид'ла како она муштра твоју Варењку ? Ех. и те болесне госнође!.... —■ О не. тата — ватрено стаде одговарати Ката. Варењка њу обожава. Па онда она чинн толпка доброчииства! Упитај кога год хоћеш. Њу н Алину Штал сви зиају! — Може бити рече он. стиснувшп јој лактом руку. — Алн је боље када човек своја доброчннства удеси тако, да нико за њих ништа не зна. па ма кога да упиташ! Ката умуче, али не за то. што не би имала шта на то одговоритп, 'већ што ннје хтела ни оцу да открије своје тајне мислн. Алп. за чудо. п ако се она спремала да се бори с очевим погледом на извесне ствари, и ако није хтела да му допусти ириступ у оно. што по њој беше светпња. она опет осети да оне божанствене слике г-ђе Штал, коју је она чнтав месец дана носнла у својој душп, иа један пут нестаде, и то за навек несгаде. Од те божанствене слике оста само жена, са сувише кратким ногама, која само за то лежи, да не бп показпвала како је ружно израсла, и која мучи Варењку само за то , што јој не завнја плед онако, како она хоће. Никаква напрезања њене уобразиље не беху више у стању да поврате стару слику г-ђе Штал. 35 Кнежева веселост пређе и на његове укућане, и на све познанике, на чак и на газду Немца, у чпјој су кућп Шчербацкп становали. Вративпш се с Катом од пзвора. п нозвавшн на каву и пуковника. н Марију Евгенијевну, и Варењку. кнез наредн да се сто и столице изнесу у башту, н да се нод