Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

357

није могла и она да буде тако весела, као и сви остали. Она је се осећала готово онако исто, као у детињству када би је за казну затворили у њену собу, иа је из своје апсе слушала весели кикот својих сестара. — Бога ти, како си могао да накупујеш толику масу тих беспослица? — рече кнегиња, смејући се мужу. и пружајући му шољу каве. — Ево како. Пођеш у шетњу, застанеш пред каквим дућаном да само погледаш шта има у њему. Док тек из дућана оспу „Ерлаухт", ((Ексцеленц 1 ', (( ДурхлаухтЕ, већ кад ми кажу: (( купите ваша светлост". ја већ немам куд. Десет талира Бог да прости! — Види се да ти је било дуго време — рече кнегиња. — Тако дуго, мамице, да просто нисам знао куда ћу и шта ћу! — Како је то могућно, кнеже ? Та Германија је сада тако интересантна! — рече Марија Евгенијевна. — Ама ја знам све што је у Германпји ннтересантно, знам и мрку супу, знам и кобасице с грашком, знам просто све. — Аја —• рече пуковник. —• Ви можете, кнеже, говорити како вам је во.ва, али њихова су уређења врло интересантна! — Шта има ту интересантно ? Они су сви задово.вни, јер су победили, тако рећи, цео свет. А што ја да будем задовољан. Кога сам ја победио ? Свако вече морам сам себи да скидам цнпеле, па још да их бос но€им да метнем пред врата. Свако јутро устај на врат на нос, облачи се брзо, трчи у салон да пијеш чај, који је не може бггги гори. А код куће? Пробудиш се полагигаио, обрецнеш се мало на кога, прогунђаш мало, при■сетиш се лепо свега. размислиш добро и на тенахни, па тек онда велиш, хајде да се ово понајлак устане. — А ви заборављате да је време новац ? —- рече пуковиик.