Otadžbina

КЊШКЕВНИ 11РЕГ.1ЕД 391 Прочитајте после ове песме, Змајеву »Паји, буји....* па ћете сами пресудити. Сада је тек најгоре. На дневиом је реду г. Радован Кошутић са својим »Шаменовима« № 2. Ја сам се једном усудио (у 1 броју »Кола«) замерити г. Кошутићу тендепцију у његовим песмама. и казао сам да му због тога страда појезија. Ово је тако наљутило г. Кошутића, да је мени и мом пријатељу Милану Савићу посветио такав предговор у „Пламеновима" № 2, да од нас данас ни трага не би било, да нас »Ујепас« није склонио. Да опет, дакле, не би било белаја, овде ћу изложити што је »Вијенац' 1 написао, када је штампана друга збирка „Пламенова". — У Кошутића. — пише «Вијенац» има миого жара, светог заноса и пуно пјесничке крепчине, чиме падвисује многе млађе пјеснике, али он троши лијепе своје дарове у страначке политичке сврхе, а нјесме му већином постају ратоборним намФлетима без праве пјесничке језгре и без више и трајније вриједности. На ову стазу хоће да сврати остале млађе нјесннке, којима се руга, да »ветрићима песме вију и месецу елегије". По његову суду треба да је пјесма „јунаком грев, кукавцсм страшни бич ; кад змија народ љуби, пек песме шкрипне зуби, нек зовне на поклич." Као што млади пјесник чини криво корећи Војислава, тако је у предговору неправедан и према својим критицима, М. Савићу и Д. Жпваљевићу, који су осудили нападну тендециозност у првом дјелу „Пламенова". Сваки писац и пјесник, који изилази у јавност својим радовима, тпеба да буде спреман да мирно саслуша глас нраведне критике, па била она и неповољна и непоћудна књижевнику. Мјесто тога завео се код нас и код Срба обичај, да писци сами пишу обране својкм дјелима, које су пречесто пуне освада и особних увреда, што их у знак — харности намјењују критичарима«. Јадни „Вијенац 8 какву ли ће тек он песму добити у III делу »Пламенова'4 — Последње „Вијенчеве« речи не донесосмо да себс одбранимо, него са искреном жељом да их прочитају нагпи књижевници, који пишу «одговоре на критике". Да би потпунији био овај наш преглед, папоменућемо да су у »Летопису» штампане неколике аесме Јована Храниловића иод натписом » Пјесме свакиданке". — Др. Миливој Шрепел написао је о Храниловићу малу критичну студију, из које ћемо навести овај његов суд, с којим се потпуно слажемо : „Све ове пјесме (Храниловићеве) одликују се бираним језиком, иравим ијесничким слогом. Она пређашња бујност, рек би наглост ушла је у међе праве умјетности Тим Храниловић није изгубио своје нндивидуалне црте, него ју је само оплеменио. Ријеч му је дошла у подесну свезу са самим организмом пјесме. Овај складни измир језгре с обликом налазимо у