Otadžbina

392

КЊИЖЕВШ1 Г1РЕГЛЕД

пЖумберачким елегијама", а свједочи ју и друга збирка његових пјесама „Пјесме свакиданке" У овим је пјесмама ступио ХраниловиК на ново поље. Овдје нам приказује неке обичне друштвене ране нашега рода и времена. И из ових пјесама, премда су црне, пробија зрака боље наде. И оне су никле из сузе, суза им је мајка. Храниловић је показао у овим пјесмама, да је' дубоко својим чуством и мислима заронио у модерна друштвена питања, те је своја увјерења и чуства у умјетничкој метаморфозн излио пред нас. Он хоће не само да нас дира, него и увјерава. Зато је у њима друкчији тон него у „Жумберачкнм елегијама". Типност је појединих мана наводила писца на то, да с лириком споји дидактику. Свакако су ове пјесме красан дар, којим нас је пјесник обдарио. Уједно су јасан доказ, да ХраниловиК папредује, и да му се хоризонат непрестано раширује«. („УЈепас") — ДодаКемо само толико да су ово најлепше песме штампане у прошлој годинн. Не питајте нас, ла ли је још каквих песама штампано, јер вам на тако питање не можемо одговорити. Мн овде не ћемо да ређамо све што је штампано, јер би нас то далеко одвело, и онда би састављали библиограФију српске и хрватске књижевности у 1890. години, а то нам није задатак. Па зашто и да вам досађујемо са делима, која су већ до сада предата забораву, и које ће само, по својој дужности. регистровати писац библиограФије : али пошто од неко доба ни њега немамо, то је многим и многим делима суђсно да се јаве и угину, а никаква трага да не оставе. Таква би судбина можда постигла и многу нашу драму, да оне нису те среће да је за њих подигнуто позориште, које их представља хиљадама гледалаца. У томе је дакле драма срећнија, а да није тога, коква је ниша најновија драма, мучно да би је се когод сетио. Заиста тешко је наћи узрока зашто наша драма не може ни за корак да се помери у напред. Кад се појавио „Немања® сви су од радости клицали и одушевљено поздравили њеног писца. У њему гледасмо новог великог драмског писца ; али се све наше наде разбише о новијим његовим делима. И ако је Цветићев „Душан" први пут прнказиван прошле, штампан је 1889. године. И не жалимо што о њему не ћемо говорити, јер и немамо ништа добро да кажемо. При том имамо и других драма. Ето нам Шапчанинова а Душана", па 3 а веру и слободу од Драгутина Илића, Момир од Николе В. Ђорића, и Цар Јован од Мпте Живковића. Обилата жетва; али врло слаба по вредности. 0 свима овим драмама било је речи у јавности, па какав је суд ? — Један те један, да ми данас праве драме немамо. На позорници још нам нешто импонују, али скините оно боГато рухо са драмских јунака, уклоните опу сцеперију, па шта вам