Otadžbina

424

даша ђонпћ.

— Но ја сам се довио, насгави Пера после те мале почивке; и као што видиш добар сам гдумац, управо најбољи. На брзо сам ја наткрилио ове шнајдерске и берберске калФе. Брате, ко иодере пар ципела на позорници. тог је однео даба одрањеног. Али... Пера застане а Даша прихвати: — Па што не одеш кући, оцу ! Опростиће ти! Та ако ја немам орјатина оца, нема га нико. па се смиловао, а смиловаће се опет, да одем у Сентомаш Станићу. Та ти имаш, брате, будућност пред собом. Мани се тог вандрокашког живота. — - Можда и хоћу, настави Пера, и учинићу, чим пролеће отме маха. Али немој ником ништа рећи! Волим то глумовање - знаш, Бога ми! Сав сам занесен кад сам у својој улози. Ал ! ме другови мрзе, тиквани ти, а мрЗим и ја њих. Глупаци су то, а непрестано сплеткаре. Мислиш ли ти. да и један шма чистог појма о глумачком позиву и ако свако држи да је баш за глумаштво позван! Погледај иХ само ! Сваки ти се ту башкари, као да одаје он глумачкој уметности највећу почаст тиме, што се бани њоме. Брате мој! Личност, она слатка личност се истиче ту, а уметност, тај идеалан појам, долази тек у десети ред. Чућеш само како се о самој уметности мало говори, али тим више о .вуметницима" и о „уметницама". Наравно, да и уметност, као таква, према томе и напредује. И ако су глумци у главном свуд једнаки, од бечког Бургтеатра па све до наше ронђаве дружине, опет нису тамо бар простаци. Узрок је том наше бавл^ење по селима и варошицама. Ми импонујемо публици грандиозно, вуку нас на све стране. а да им вратимо љубав, опијемо се, као да имамо и сувише памети. те хоћемо да је се ратосиљамо. Село квари глумца. Кад на пример Шљука као Краљевић Марко стровали Турчина —- урнебес! Шљука онда мисли да је заиста Краљевић Марко, и да је постигао врхунац уметности. Та ено, сељаци да се извичу живи! Зар није то успех? Кажи онда том брици да није уметник! Ах, Ге-