Otadžbina

ПРОЂЕ КАО - САП

461

и незаинтересованог пожртвовања. Она себи даде реч да ће чекати, нека Михаило учини први корак; по том, увидев да он и не сања да то учини, у место да осуди безбрижност и саможпвост свога љубавника, она гледаше да обмане саму себе: помисао да му пребацује—- ма како то пребацивање било нежно, дискретно и завијено у дну њене савести — ужасаваше је, као што се побожан човек ужасава искушења, да учини светотатство. Она увераваше себе, да слободан брак, као њихов, више одговара њиховим убеђењима ; да је венчање препрека, сметња за њега, и да она не имађаше права да му у животу смета; да човек његове врсте није створен да има жену, децу и кућу као остали ; да он припада републици Француској, да интерес његове партије, интерес његовог оправданог частољубља изискиваше нотпуну независност. Како је срце по некад већи соФиста од памети. сирото створење поверова овим рђавим разлозима. којима се обмањивала, и престаде мислити о разочарењу своје љубави. Решена да буде само љубазница Косталина, она се надаше да ће у верности онога, коме је све жртвовала, наћи накнаде за своју нежност и пожртвовање. Али иронија судбине беше предала ову жеиу ватреног идеализма, човеку најмање способном да разуме поезију и чар љубави трајне, љубави, која у себи носи моћ обнављања, тајанствени дар вечите младости. Изискивања ватреног темперамента, навике стечене у току младости одане рђавом животу, позитивна филозоФија, којој он беше ако не најпаметнији, али свакојако најватренији присталица, наклоносг дебелим Рабелезовим шалама. и свему што у литератури или вештпни ношаше печат телесног уживања, све то требаше да покаже Терези, да он беше од оних људи, којима је верност девега брига; не за то само. што је она супротна њиховим нагонима, него за то, што је она у њиховим очима нешто апсурдно, ненормално. чудновато, један преступ закона ©ТАЏБНПА КН-. XXVII СВ. 108 30