Otadžbina

ПРСЂЕ КАО САН

463

да је остао један глас, који ће сиротој. измученој Француској довикнути речи обадрења. што ће оживети мртваца ... И тада би то било као неки зрачак зоре, који би се указао на мрачном небу; свет би ночињао веровати на ново да све можда није свршено; осећао се од некуд велики дах, не самртног ропца, него препорођења, дах тај пролажаше кроз народ. који сиремаше нове војнике; чинило им се, да чују нотмуло маширање легија са севера, југа и запада, удаљене али радосне звуке трубе, узвике победе и ослобођења.,.. И ако је у Терезе остало срџбе на неверника. ова се мало по мало топила и најзад изгубила у увећаном дивљењу, изазваном у ње великим делом, које је Костала покушао да изврши. Ако је још трпела, њена сопствена иатња чињаше јој се мање достојна ннтереса, у часу, кад са једног краја Француске на други владаше таква пустош, да њено сажа.вење, све њене сузе не беху довољне. да достојно ожале отаџбину.... Чим се врата на Паризу отворише, она отпутова у Бордо. Михаило једва познаде ову мршаву, ослабелу и за десет годнна иостарелу жену. кад се појави пред њим. «3ар си то ти, моја јадна Терезо?'' рече јој он. — <( Да пријатељу, одговори ова. тужно се осмејкујући: то сам ја, онаква, каквохм си ме ти начинио". Никаква друга огггужба није више. ни тога дана ни доцније, изашла иа њена уста. .Он држаше, пошто му је опростила. да ће на ново почети некадањи живот ; али она му изјави, да од сад у њој треба да види само пријатељицу. најоданију, најнежнију пријатељицу, и ништа внше. Он се на то осмејкиваше, знајући колико има жена које сањају да постану нека врста сестара људима, које су љубиле , и како је ретко да никакав повратак страстп не дође да прекине ток ове мучне метаморфозе. Пошто се слабост воље, коју предвиђаше, рачунајући да њу окрене на задовољење својих прохтева, није показала, Михаило би зачуђен, јер оно мало женске психологије што му је било иознато, црпао З.ј-