Otadžbina

прође као оан

469

сматрањима. Али овај опасан вештак у препирању, овај скептичар, смео до пајвећег степена у филозофским размишљањима, осећаше чудну врсту страха. Ојајан и уман пмпровизагор у малом иријатељском кругу, он на суду губљаше обичну лакоћу, виткост и једрину свога надахнућа. При првим речима, мисли би почеле да прелећу преко памети, распоред комбинован у почетку. кварио би се, неодлучан говор постао би лаган и безбојан. страх би га хвагао, ■— страх апсурдан, луд, несавладљив. који прпчињаваше да му искачу грашке зноја по челу —- и одбрана. дивно сиремљена. вукла се јадно и свршавала се наводима мучне неразумљнвости. После више проба, увек несретних, уверив се да је његов недостатак неизлечив, Форжас напусти адвокатство. Ова одлука му беше у толико тежа. што је био свестан своје вредностн, и што му његов заоштрени критички дух откриваше од како је танког н сиромашног граДива састављен глас извесних беседника. Али се у њему не пробуди ни мало зависти сирам млађег и срећнијег друга, који са пуно успеха приступаше политичкој каријери, у часу. у коме се он виђаше на свагда искључен из ње. Чак дивљење, које осећаше наспрам овог човека, тако богато обдареног свима способностима, које њему недостајаху: јаким гласом. лепим покретима, угледиошћу, непоколебљивим самопоуздањем нарочито — ово дивљење постаде главни темељ пријатељству, које га је доцније тесно иривезало Костали. Он пренесе на њега своје нреварено частољубље, све жуђење за славом. за којом му је негда срце куцало. Он узе на се да уреди, да дисциплинира ову ораторску силину која кључаше као лава у ватреној душп његовога друга, да углади овај лаки ум, који му се чињаше мало простачке сорте, да га обогати знањима, која му недосгајаху п која се мало бринуо да стече, да му покаже замршеност питања, која је онај држао да познаје до дна и онда. кад их је у ствари само површно познавао — да поткреше, најзад, ову бујност