Otadžbina

472

ПРОЂЕ КАО САН

његова заслепљеност за све, што се тиче тога мрског човека! Насмејаће нам се у брк, и рећи ће да му завидимо на љубави, коју он осећа снрам њега. А ако потраже да открију интриге. којима се овај лукави лисац у мраку бави. кладио бих се — да се грађанин Утс1ех спрема да то учини —• ја вам кажем, ја. да је Михаило кадар да скочи у воду да избави свога брата, ма се удавио с њим! И то јс управо чега се бојим!.... У том неко нагло зазвони, и обоје ућуташе, погледав се страшљиво. Патос у предсобљу зашкрипе; Костала се појави, блед, јер шетња но тераси, покрај воде, и кејом није могла да изглади потпуно дубоке трагове узбуђења из седнице. Он им пружи руку без једне речи. и спустив се уморно на наслоњачу: — Ах. пријатељи, рече им, ја сам ироиао ! Форжас скочи као опарен . н избаци ово кратко питање: —: Шта! Како ? Шта се догодило ? Тада им Костала исприча у кратко шта се догодило : гњев који га је обузео кад су му показали чланак Одметников ; увредљива пецкања говорника са деснице која су га изазвала на трибину; жучне нападе са обе стране у скупштини; хладнокрвност са којом је противстао својим противницима; за тим срџбу која га је обузела; његов говор, како се лепо започет, свршио се бесомучним грдњама: па онда, како је помислио да ће настп на трибини. толико га је гњев гушио; како је иобегао од очајања; како је најзад дошао — Умири се, молим те, пријатељу, рече Тереза, гласом матере кад говори своме сину. Доста ти је муке и без тога;... не говори више. .. ћути!.... И она му стискиваше руку која вишаше млитаво; она му лагано хлађаше чело, док се Петар шетао уз дуж и по нреко. са рукама у џепу од прслука, гунђајући бесно :