Otadžbina

124

РЕ.ШГИОЗНО ПИТАЊЕ

кратког преговарања, које се искључно вртело око иојединости, би закључена конвенција, у облику двоструке пзјаве. Том конвенцијом, коју је примио марта месеца 1880, у Цариграду, екуменскп патријарх, с прпстанком свегог синода, иоглавито су решена два питања: питање о постављању епископа и питање о њиховој плати. Иаименовање источно-православних епископа (митрополита) у Боснп и у Херцеговини, остављено је пскључнво аустријском цару, угарскоме краљу. Аустро-угарска влада ограничила се на то. да саопшти екуменском патријарху име сваког изабраног кандидата, да буду иснуњене канонске Формалности; н то једино у случају, кад би тај кандидат био пепознат иатријарху, требала би влада да да доказа о његовој способности за еписконску службу. Освећивање су тада вршила. по обредима, три епископа. Што се тиче епископске илате, она није пала на терет становништву, него влади. која им је даје непосредно. и која осем тога пздаје екуменском патријарху близу 6000 Форината, као накнаду за некадашњи данак. Да би се видело да веза са цариградском патријаршијом није прекинута, осим продужавања овога данка, морају владике да помпњу патријархово име у црквеним молитвама, и да од њега узимају свети мир. Најзад, у конвенцији стојн, да епископи, у служби у 1880, остану у своме звању, али да могу бити уклоњени, онако као што су и постављени, то јест само влашћу цара-краља , када преступе своје дужности према цркви или својим еиархијанцпма, као и када не признају права државе. Видећемо , да аустроугарска влада није пропустила да се послужи овим правом опозивања. Такав је споразум утвр1)вн између Аустро-Угарске и екуменског патријарха по предмету православне цркве. Најважнија је тачка тога уговора без сумње она, ко]а даје цару наименовање и онозивање епископа; она је православну цркву потпуно увела у СФеру акције ове монархије; јер услов. да канонску способност кандидата,