Otadžbina

У БОСНИ И У ХР.РЦЕГОВННИ

123.

тријаршије, која је била готово независна од цариградске; да је та патријаршија била пренета у Карловце, у Угарској, а на њено место дошао митрополит , који је непосредно зависио од Цариграда, и додали смо, да се од тада босанска црква могла сматрати с1е јиге као потчињена карловачкој патријаршији. Али покренути такво питање било је, без сумње, од стране аустро-угарске владе, несрећно предузеће. Можда је и жеља да очува добре односе с Цариградом. у намери, да олакша своју спољну политику на истоку, допринела да се реши, да ништа не предузима. Што је извесно, то је, да је АустроУгарска, не задржавајући се на начелима, увек спорним, нашла за боље , да се непосредно обрати цариградској патријаршији, да органише источну православну цркву, тако да поштује у исто време и њене догме, и да обезбеди државна права. У почетку 1880 године, предузети су преговори у тој намери. Православна црква није никад имала строгу аутономију католичке цркве. На истоку. црква и држава увек су живеле у вези и субординацији, које беху непознате на западу. За владе византијских царева који су имали неограничену власт, православна је црква тако била потчињена, да су ови суверени, и ако нису били њени поглавари, имали непосредног утицаја на црквене иослове и вршили важан уплив на питања догме и дисциплине. Доцније и свуда она се без по муке задовољила грађанском влашћу, ма каква да је била. Тако се образоваше у свима државама где је постојао православни обред аутономне цркве са засебном организацијом, ма да је и даље остало опште јединство, што се тичедогама. Власт Аустро-Угарске није могла дакле наћи разлике начела;'али цариградском патријарху налагао је интерес, да осигура себи усрдну помоћ нових господара Босне и Херцеговине, без којих није могао уклонити епископе, који му се нису допадали, нити одржати данак, који му је по обичају плаћало више свештенство. Он хитно прими мишљење аустро-угарске владе и. иосле