Otadžbina

КИ.ИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

597

вота у подручним им делокрузима, и на томе ће се ствар свршити. И то опет с тога, што, као што је горе изложено, иза нашик захтева . основанпх на нраву, не стоји сила, не стоје стотине нли бар десетине хиљада бајонега. Има једно место у књижици г. Ђорђевића, које, и ако није са свим ново, заслужује, да се нарочито истакне. и то особито данас, кад наши сународници у Старој Србији пате не толико од Турака и од њихових власти, колико од Арнаута, који су се доселили у ове крајеве и заузели их, пошто их је наш народ под своја два патријарха, два злогласна Арсенија напустио и одселио се крајем XVII и у првој половини XVIII столећа у Аустрију. „Нашисе историци почупаше доказујући, вели врло умесно писац на страни 130—131 своје кљиге: јелиВукБранковић издао и упропастио српску државу на Косову. Поводећи се за народном традицијом. која је увек готова. да народу част пере издајом, боре се око Вука Бранковића, а остављају са свим у заблуди српски народ: ко јо прави издајица и унропаститељ српског народа ? А то су она оба несрећна и мизерна срнска пећска патријарха, који су са својом издајом навукли српском народу у отоманској империји истинско Косово". Остало би још, да кажемо коју о литерарној странн ове књижице. Ту се тешко може рећи што доброга, јер је доиста чудновато и за сажаљење, да г. Призренац, који није новајлија у нашој књижевности, и који је, као што је већ горе примећено, стари новинар за наше прилике. чини у језику и стилу онакве грубе погрешке, с каквим се у овој књижици срећемо. А г. Призренац је уз то још песник и писао је и драме. — Друга једна озбиљна замерка се може писцу учинити с правом на начин, којим он меша своје личне ствари с општима, у књизи, ко]а се бави овако озбиљним питањем. Шта се нас тичу његове зађевице с паланачким политичарима и с некаквим „новинарским полетарчићима"?!