Otadžbina

596

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Ни у једној од ових мисли иема, као што се види, ничега новог, и што је још понајглавније, ни један од ових начина решења не лежи у нашој власти. Да Турска призна независност наше дркве у својим покрајинама, — ко то не би желео? Ко не би на томе радио ? На томе је, као што зна и сам писац, и рађено. и ако доиста врло мало и много неупутни]е, но што је то требало чинити. Рођени дипломата, Кнез Милош, као да је у овом питању учинио највећу погрешку. Извесно је. да би ми данас у Старој Србији и Македонији са свим друкче стајали, да је он у своје време питање о независности наше цркве упутио другим путем, да је место независности домаће цркве тражио васпостављење пећске и охридске патријаршпје, па да је бар духовно јединство остало за наш народ исто. Е, али то није учињено. Бугари су нас у томе претекли, и што је најжалосније, ишчупали су нам. готово нашом помоћу, срце. задали су нам рану, која се обичним лековима не да излечити, и за коју нам, да би је могли преболети, треба највећих тако рећи натприродних напора. Те напоре ми нећемо нити смемо штедити. — Што се тиче друге тачке, ту ми тешко да би имали шта да кажемо. Оно што прописује члан XXIII берлинског уговора, жеља је и решење целе .Европе, и кад Турска неће да води рачуна о решењу целе Европе, и кад се цела Европа не само чини невешта овом неизвршењу њеног решења, већ гледа недела гора од оних, која су овај члан изазвала, и тиме тако рећи подржава Турску у неизвршењу ове опавезе — јер је ћутање знак одобравања, а Турцима иде у рачун, да га тако овде узму, — онда шта ми можемо чинити ? Оба српска представника могу протестовати на Порти; њихови ће се протести или саслушати или не; у добром расположењу илн из неког рачуна обећаће се, и да ће се гхредузети мере за заштиту наших сународника у тим крајевима; у најбољем случају можда ће се издати и административним властима налог, да обрате већу пажњу на сигурност жи-