Otadžbina

АНА КАРЕНхИНА

69

Она седе за писаћи сто, али у место да ипше, она њему сложи руке, паде главом на њих, па онда зајеца онако, како само деца плачу. Она је плакала што јој иронаде свака нада на спас из тог ужасног положаја. Она је знала да ће све остати по старом , да ће бити горе но што је било. Осећала је, да онај њен положај у друштву, који јој то јутро изгледаше онако ништаван, беше ипак њој врло драг, да она неће имати снаге да тај угледни положај замени срамном ситуацијом жене, која је оставила мужа и сина да би само живела с љубавником; она је осећала да не може бити јача од себе саме, па ма шта радила. Никада неће она окусити своје љубави слободно, она ће иа веки остати иреступница. коју свакога тренутка могу јавно осрамотити. која вара мужа због преступничке везе са туђим, независним човеком. са којим она никада неће моћи заједннчки живети. II она плакаше, као што плачу кажњена деца. Чувши да неко иде по оближњој соби, она сакри лице и учини се као да пише. — Курир моли за одговор — рече лакеј. — Одговор? Да —- рече Ана —- нека нрнчека. Ја ћу звонити! (( Шта могу да му пишем?" размишљаше она. (( Шта ја знам? Шта хоћу ја ? Шта волим ја?" И опет осетн оно двојење у души. Уплашивши се од тога, она зграби први повод за некакав посао. само да не мисли о себи. «Ја треба да се видим с Алексом (тако је у мислима називала Вронскога). он једини може ме научити шта да радим. Отићи ћу к Бетси , може бити наћи ћу га тамо. рече самој себи, баборављајући са свим да јој је он синоћ казао да и он неће доћи кнегињи Тверској, кад она неће да нде к њој. Она приђе столу па написа своме мужу: „Примила сам ваше писмо. А." и зазвони па предаде иисмо лакеју. — Нећемо путовати — рече за гим Аници, која уђе. — У опште нећемо путовати ? 4