Otadžbina

68

А11А КАРЕЊПНА

сам жива, да ме је Бог створио такву, каква сам, да и мени треба љубави и живота. И сад шта? Да убије мене, да убије њега, просто му било, али не, он....» «Како се ја то нисам могла сетити, да он само оно може урадмти, што одговара његовом ниском карактеру. Он остаје у праву, а мене, која сам и онако пропала, упропастиће још горе.» «Ви сами знате шта чека вас и вашега сина," сећаше се она из писма. «То је претња, да ће да ми отме сина, то сигурно по њиховим тамо глупим законима може бити. Али зар ја не знам за што он то пише ? Он не верује ни да ја сина волим, илн презире (као што се свагда подсмевао) то моје осећање, али он зна да ја нећу напустити сина, он зна да мени без детета нема жпвота ни с оним кога волнм. он зна да бп ја, када би оставнла сина и побегла с љубавником, ггоступила као најгаднија женска . и он зна да ја нећу имати снаге да то урадим." «Наш се живот мора иаставити као што је и до сад текао". сети се она друге Фразе из писма. «Тај је живот био мучење. страшно мучење у последње време. А шта ли ће тек сада постати? И он све то зна, он зна да се ја не могу кајатн за то што дишем , за то што волим; он зна да из свега тога не може изаћи ништа друго, до лаж и превара. Али њему треба да настави моје мучење. Знам ја њега, он у лажи гглива као рнба у води, он ужива у лажи. Али неће, не дам му ја тог уживања, раскинућу ја ту паучину лажи у коју он хоће да ме умота, па нека буде што му драго. Све ће бити боље од лажи и иреваре. «Али како ? Воже мој. Боже мој! Да ли је икаква жена икада била тако несрећна, као што сам ја?...." — Не, раскинућу све, раскинућу! — викну она, па скочн да му напише друго писмо. Али је она у дубини душе своје осећала, да она неће имати снаге ништа да раскине. да неће умети изаћи из тога лажљивог положаја, иа ма како он био непоштен.