Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

77

колнко је СаФа била једра и смакнута у толико је Лиза била мека и расплинута. Али се Лиза ипак Ани више допадала. Бетси јој беше за њу казала да се сада нретвара као да је безазлено дете, али се Ана сада, гледајући је, уверила да то није истина. Она одиста беше несвесно покварена, љубазна .жена која ннје одговорна ни за што. Истина и она се нонашала као СаФа, и она вуче са собом два обожатеља који је прождиру очима, једног младића и једног старца, па ипак у њој беше нечега што се прелнвало као сјај правога брилијанта усред обнчног стакла. Тај се сјај видео у њенмм одиста необјашњивим очима. Уморан а опет страстан поглед тих, модрим кругом уоквирених очију, поражаваше својом нскреношћу. Ко год је загледао у те очи, одмах ју је знао целу, а познавши је, није могао не волети је. Кад угледа Ану, њено лице на један пут сијну радосним осмехом. — Ах, како ми је мило што вас видим! — рече она прилазећи Ани. — Јуче на тркалишту хтела сам доћи до вас а ви баш у тај мах одосте. А тако сам желела да вас видим, нарочито јуче. Јел' те да оно беше страшно? — и она погледа Ану таквим погледом који открива целу душу. — Да, и ја нисам мислила да онаке сцене толико човека потресу — рече Ана поцрвеневши. Друштво устаде да иде у башту. — Ја нећу — рече Лиза смешећи се па седе поред Ане. — II ви сигурно нећете? Какво је то задовољство играти крокета? — На против, ја волим — рече Ана. — Гле, како ви то све удесите да вама ништа није досадно? Чим вас човек погледа, он се разведри. Ви живнте а мени је све досадно. — Како досадно ? Та ви сте највеселије друштво Петрбурга !