Otadžbina

"78

ана клрењина.

—- Може бити да је онима који нису у нашем друштву још досадније, али нама. бар мени није весело, мени је страшно досадно живети. СаФа запали цигарету па са младићима оде у башту. — Каква досада, Бог с вама — рече Бетси — СаФа ми прича да су се синоћ у вас веселили.... — Жалосно је то весеље — рече Лиза Меркалова. — После тркалишта дошли смо сви к мени. Све једни исти. Све једно те једно. Цело вече ваљали смо се ио канабетима. Какве ту може бити веселости. Не, одиста, како ви то удесите , да вама није никада досадно ? обрати се она опет Ани. —■ Чим вас човек погледа, он одмах види да сте ви жена, која може бити и срећна и несрећна. али којој никада није дуго време, којој никада није досадно. Научите ме како ви то радите? — Ја то у опште не радим — одговори Ана. поцрвеневши, што јој се Лиза толико навезала са тим питањима. — То и јесте најбоља метода — умеша се у разговор и Стремов. То беше човек око педесет година, полусед, свеж, ружан. али са карактеристичним. умним лицем. Лиза Меркалова беше некаква рођака његовој жени, и он је цело своје слободно време проводио с њом. Сревши се с Аном Карењином, он, службени непријатељ Алексија Александровића, као светски и образован човек, трудио се да буде што љубазнији са женом свога противника. — Никако не удешавати —- прихвати он са финим осмехом — то је најбољи пачин. Ја вам давно говорим — и окрете се за тим Лизи Меркаловој — да онај, који се боји досадности и дугога времена . не треба никада ни да мисли да ће му ишта бити досадно. То је тако исто, као кад човек, који се боји несанице, непрестано мисли да неће моћи заспати. Ето, то вам је казала и Ана Аркадијевна. —