Otadžbina

АНА КАРЕН.ИНА

79

— Било би ми врло мило да сам ја то казала, јер је то не само духовито, него је и истина — смешећи се рече Ана. —- Добро , добро, али кажите ви мени , откуда је то, да човек не може заспати, и од куда му је све досадно ? — Отуда, што само уморан човек слатко спава, отуда, хнто се само онај може веселити и уживати. ко је радио. — А што да радим кад мој рад никоме не треба? Да се претварам ? То не умем и нећу ? — Ви сте неизлечиви — рече Стремов, па и не гледајући је, окрете се Ани. Виђајући се ретко с Аном , он јој није имао шта друго да каже, до којекаквих тричарија, али он јој је и о њима, о томе, када ће се преселити у Петрбург, о томе, како је воли гроФица Лидија Ивановна, говорио са таквим изразом, који показиваше да би он драге душе жслео да јој буде пријатан, да јој укаже своје поштовање, па чак и нешто више. Уђе Тушкевић и рече, да цело друштво чека играче крокета. — Не, немојте нас остављати — молила је Лиза Меркалова, сазнавши, да Ана хоће да иде. Стремов продужи и своју молбу. — Сувише је велики контраст — рече он — из овог друштва отићи баби Вреде. Па онда. ви ћете јој дати повода, да само оговара друге људе, а овде будите са свим противуположена, најлепша осећања. Ана се нерешиво замисли. Ласкаве речи тога мудрог човека, наивна детињска симпатија, ко^у јој показиваше Лиза Меркалова. и цело то светско опхођење, на које она беше тако свпкла —• све то беше лако, а њу очекиваху тако огромне тешкоће, да је за минут два размишљала, да ли да још мало одложи тешку минуту судбоносних објашњавања? Али сетивши се шта је чека