Otadžbina

98

АНА КАРЕЊИНА

Паметне беху речи старога Кнуда Хусабија, што нх је изговорио, кад су му о томе причали: „Момак ју је заслужио, па — нека буде његова®. Београд, 1890. јУ\.ИгЛАН јЗ. Ј50РЂЕВИБ

ЛНЛ КАРЕЊИНА РОМАН И А В А ТОИСТОВА СнАСТАВАк) 23. У понедељак био је обичан састанак „комисије 2-ог јула". Алексије Александровић уђе у дворану, у којој се држаху седнице те комисије, поздрави се са члановима и председником њеним као и обично, па онда седе на своје место и метну руке на хартије, које беху пред љим спремљене. У тим хартијама беху сви подаци, који му требаху и нацрт онога, што је он имао да каже. У осталом, њему није требао никакав нацрг. Он се добро сећао свега, што је имао да каже; не беше му потребно, да у памети понавља своју беседу. Он је знао, да ће у ономе тренутку, када пред собом угледа свога противника, како се узаман труди, да изгледа равнодушан, његова беседа покуљати много силније, него што би је он сада могао спремити. Међу тим, слушајући обичне рапорте, он је изгледао као неко невинашце. Нико не би могао помислити, гледајући његове беле руке са набреклим венама, како нежним дугачким прстима пипају ивице хартије пред њим, и гледајући његову у страну нагнуту главу, која изгледаше тако уморна, да ће из његових уста покуљати речи, које ће изазваги страшну буру, да ће због њих чланови комисије почети да се деру, упадајући један другом у реч, да ће их председник морати позивати на