Otadžbina

ОПАСНА ПРОСИДБА

97

Од једном дође јој во.ва да пева. Она изабра једну дугогласну мелодију; песма јој одјекну на далеко у тихој ноћи. И сама она бешо њоме дарнута. те с тога отпева још један стих. Али тада јој се' учини, као да јој је неко из дубине одговорио : «Шта ли то може бити, за име света ?" помисли Аслауга. Она стаде на ивицу стрменога одсека, обухвати рукама један виткн брез, који се дршћући спушташе низ брдо, и погледа у дубину. Нема никога ! Тихо и мирно лежао је фјорд пред њоме; нигде ни једне тичице да га прелети. Аслауга се понова спусти и опет запева. Тада доби одговор у истом тону, али овога пута ближе него мало час. «Ту мора ипак битн нечега!" Аслауга пође налред и нагну се над одсек. И сад угледа доле на падини један чун, који тек беше ириспео, а изгледао је. због велике висине, као шкољка. Она иогледа оштрије и виде једну црвену капу. и под њом једнога момка, који се пео уз готово усправну стрмен. «Ко то може бити?" запита се Аслауга, исиусти брез и одскочи далеко натраг. Није смела сама себи да одгоговори, — та она је знала ко је то. Баци се за тим на ледину и ухватп се грчевито обема рукама за траву ; а.ш корени траве олабавише, а она викаше гласно и преклињаше Бога Свемогућега, да му помогне. Али јој тада паде на памет , да овај Тореов иокушај значи кушати Бога, и да се због тога не треба надати никаквој помоћи. «Само овога пута", мољаше она и обухвати пса, као да је то био Торе, и држаше га чврсто. Она се с њим котрљала по ледини, а време јој се учини бесконачно. Али сад се оте псето од ње и: «вау, вау" залаја доле у дубину, машући репом. «Вау, вау м , лану оно на Аслаугу и метну јој предње шапе у крило. «Вау, вау", викну још једном у дубину, — а сада се нојави на ивици етене једна црвеиа капа и Торе је лежао на Аслаугиним прсима. Ту је лежао неко време, не могав ни речи рећи, а што је најзад и промуцао немађаше никаква смисла. отдџбинд књ. ххх св. 117 7