Otadžbina

100

ЛНА КАРЕЉИНА

јући, да ће он доћи к њој. Али прође читав сат, а њсга не би. Она изађе у трапезарију. бајаги да нешто нарсди, и нарочито је громко говорила, нада^ући се, да ће он доћи у трапезарију. Али он не изађе. и ако је она чула да је био дошао до врата свога кабинета, испраћајући директора своје канцеларије. Она је знала, да ће он. по обичају, на скоро после тога, да иде на службу. а хтела је по што по то да га види, не би ли се њени одношаји рашчистили. Она пређе преко сале и одлучно се упути к њему. Када је дошла у његов кабинет, он је, обучен у вицеуниФорму, дакле готов за пола?ак, седео за малим столом са прекрштеним рукама , гледајући снуждено нреда се. Она је њега угледала пре, него он њу, зато је појмила, да он о њој мисли. Угледавши је. он хтеде да устане, помисли се мало, за тим поцрвеие у лицу, што Ана никада дотле није вндела, брзо устаде и пође јој на сусрет, али негледајући је у очи, него у њено чело и косу. Пришавши к њој, узе је за руку и замоли је, да седне. — Мило ми је што сте дошли —- рече он , севши поред ње и трудећи се, да иешто каже, алп запе. Неколико пута хтео је да почне говорити, на није могао. При свем том, што се она, спремајући се за овај састанак, била привикла, да себе презире, а њега да окривљује, није знала шта да му каже, беше јој га жао. И тако се ћутање настави доста дуго. — Сережа је здрав ? рече он на једанпут , па и не дочекавши одговора додаде: Ја нећу ручати код куће. Морам одмах да идем! — Хтела сам да идем у Москву — рече она. — Не, ви сте врло , врло добро урадили што сте дошли — рече он, па опет умуче. Видећи, да он није у стању сам да проговори, поче она: — Алсксије Александровићу — рече она, гледајући у њега и не спуштајући очију пред његовим укоченим погледом на њену Фризуру — ја сам преступиица, ја сам