Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

11

— Да се жалим? Боже сачувај. Та ето у мојој Фабрици. Узели аконто па отишли. А судија? Ослободио их. .Још да није општинскога суда и кмета, који ожеже по старински, зло и наопако, да се бежи у свет. Очевидно спахија задиркиваше Свијашког, али ова] не само што се није љутио. него је уживао. — А ето ми држимо наше домазлуке без свега тога, и ја, и Љовин и они. — Овде он показа другог свог комшију. — Да, Мијаило Петровић успева, али како? Зар је то рационална нривреда? — рече спахија, очевидно кицошећи се речју „рационална". — Моја је привреда проста — рече Мијаило Петровић — Хвала Богу. Главна је брига да с јесени, када треба плаћати порезу, има пара. Онда ето их, долазе сељаци: Газда, ти отац ти мати, помози да платимо порезу. Даш им за прво полгође, али им рекнеш: ево, децо, али памтите, да и ви мени помогнете, када мени буде требала помоћ ја за косидбу ја за. жетву — и већ тамо уговориш с њима како ће ти то одрадити. Оно до душе има их и непоштених међу њима, то је истина. Љовин, знајући одавно те патријархалне обичаје, само се погледа са Свијашким, упаде у реч Мијаилу Петровићу, обраћајући се епахији са седим брцима. — А шта ви мислите ? — упита он — како данас треба уирављати својим пољским добром ? — Па или тако, како управља Мијаило Петровић, илп дати на исполицу, или дати са свим под кирију сељацима. Само, што ое на тај начин упропашћује богатство државе. Моја је земља, док је било кулука, носила девет пута више. На исполицу носи трећину. Ова еманципација сељака просто уби Русију, па то! Свијашки намигну смешећи се Љовину, али овај не налажаше ни мало, да је смешно што говори спахија, он њега боље разумеваше него Свијашког. Много од онога, што је спахија даље говорио, доказујући, да је ослобо-