Otadžbina

110

АНА КАРЕЊИНА

упр'о у комшију седих бркова, који је нешто живо доказивао, и очевидно га је занимало то, што он говори. А комшија се жалио на народ. Љовин је знао, да би Свијашки једним својим одговором могао одмах да уништи цео смисао комшијине беседе, али је знао и то, да домаћин не може то сад рећи, него са неким задовољством слуша смешну беседу свога суседа. Тај комшија са седим брцима беше очевидни окорели присталица старога система, сеоски староседелац. и страсни ползопривредник. Све је то Љовин одмах видео и по самој спољашњости његовој, по његовом капуту старинскога кроја, и по његовом хармоничном руском језику, и по његовом заповедничком тону, на који се очевидно дугом практиком навикао, и по одлучним покретима његових великих, од сунца препланулих руку, са великим старинским брачним прстеном на четвртом прсту десне руке. 27. — Та даније пггета бацити све што је заведено.,.. у што је толико труда уложено ... махнуо бих руком, продао бих све и отишао бих као Никола Ивановић да слушам.... Јвлеиу — рече стари спахија и пријатан осмех осветли његово старо, паметно лице. — Ама, ето ви никако не бацате и не остављате све — рече Никола Ивановић Свијашки — значи, да немате рачуна. — Једини ми је рачун што овде живим у својој кући, а не под најам. Па онда, све се човек нада, да ће се овај народ једанпут опаметити. Аја! Само пијанство и разузданост. ТТТто их је год било задружних, све се то оделило. Сада то ни једно нема ни коња, ни кравице. Све то од глади скапава, а узмите га да вам ради он вам нарочито направи штету, још вас вуче пред примирителног судију. — А ви се жалите судији — рече Свијашки.