Otadžbina

АН\ 1;А1>ЕД»И11А

113

Алн Љосина није ннтересовало то интање, зато се он врати на прву тему и окрете се Свијашкоме, не би лп њега пзазвао, да каже своје мпшљење. — То да је иривредни ниво у опште нао, и да при нашпм одношајпма с радницима није могућна никаква рационална привреда, то је потпуна истина — рече он — Не налазим — рече Свијашки са свим озбиљно — ја само видим једно а то јо, да ми нс умемо да унрављамо привредом, и да наша привреда у спахијско доба не само није стајала високо, него нанротнв врло аиско. Та ми немамо ни машина, нн добре стоке за рад, ни добре управе. Та ми пе умемо ни рачунати. Упитајте кога хоћете газду, он сам не зна шта му је корисно, а шга није. — Е дабогме, талијанско књиговодсгво —• рече спахпја иодсмешљиво. — Рачунај ти како хоћеш. када теби радник упропасти све, нема ћара! — А што да упропасти? Старинске руске дрвене алатке може зар н да сломи, а чик нека сломи моје парне машине ? Може да вам упропасти по неку руску мрцину тасканске пасме, а набавите першеронз, па нх не може упропастити Ми сами трсба да подигнемо привреду. — Ласно је вама. Никола Ивановићу, куповати першероне. Али ја не могу, мени ваља издржавати сина на универзитету, па оне мале по гимназијама. Аја, нема се од куда. — За то су бапке. — Да ми продаду и кров с главе? Хвала лепо! — Ја се не слажем с тиме да би у опште требало иодизати ступањ наше привреде — рече Љовин — не слажем се и не верујем, да је то могућно. Ето, ја се баш тим послом бавим, ја имам новаца, и опет нпсам могао ништа учинити. Ја не знам коме могу бити банке од користи. Бар што се мене тиче, на што сам год трошио отлџбина књ. ххх св. 117 8