Otadžbina

1 1 4 АНА КАРЕЊИНА у привреди, све је било са штетом. Је ли реч о стоци — штета; је ли о машинама, штета! —• — Тако је — насмеја се задовољно спахија седих бркова. — И нисам ја сам у том положају — настави Љовин — ја се позивам на све газде, који воде рационалну привреду; сви, са ретким изузецима, сви раде са штетом. Па ето ви сами, кажите, зар се ваша привреда рентира? — рече Љовин Свијашкоме и у истом тренутку виде у његовим очима онај страх, који је увек опазио, кад год је хтео да продре дал>е од собе за госте у Свијашковом уму. Међутим то питање Љовиново не беше са свим поштено. Домаћица му мало час беше испричала како су овога лета били довели из Москве некаквога Швабу, стручњака у књиговодству, који им је за пет стотина рубаља склопио све рачуне, и нашао, да њихова привреда има око 3000 рубаља годишње штете. Она није запамтила тачно цифру, али Шваба је тачно израчунао до четврт копејке. Спахија се само осмехну, кад зачу питање да ли се Свијашкова иривреда рентира Очевидно, он је знао колики може бити ћар у његовога комшије и квође". — Ако се моја привреда не рентира — одговори Свијашки — онда то само доказује, да сам ја рђав газда. Хоћете ли малина? Машо. — окрете се жени — дај нам малина! Чудо како се још држе малине ! И у најлспшем расположењу Свијашки устаде, као да је разговор свршен, и ако га је он прекинуо онде, где је Љовин мислир тек да почиње. Изгубивши тако парца, Љовин настави разговор са спахијом, трудећи се да му докаже, да сва тешкоћа долази отуда, што ми нећемо да знамо за особине нашега радника; али спахија, као и сви људи, који усамљено размишљају . беше неприступан за туђе мисли и особито пристрастан за своје. Он остаде при своме, да је руски