Otadžbina

1 40 КЊНЖЕВНОСТ Дикција је у драми кратка, али се у њојзи врло јасно маркирају душевни покрети. Нема ту ни једне излишне речи! Дијалог је лак и живахан, и у њему се местимице опажа тоиал и цветан источни израз. Особито је леп у појави, где младенци једно другом исказују своје осећаје, и на крају, где се, на умору, праштају. Најзад, ваља нам поменути, да је преводиочев језик, осим неких обредних турских, и неколиких нровинцијалних босанских речи, овејан српски. Реченицама, као што су н. пр. материне, кад вели : «Ја сам ти мати, па бих се веселила, да те видим у највећој кући, женом највишег човјека"; или очеве, кад вели: „ШеФика нек је здрава и весела, па гјде била да била. Ја за то не разбијам главе...." или ШеФикине, кад узвикне : «Ах! камо оно јутро, кад једно другом исповједисмо миле осјећаје срдаца? Ако има живота на свјету, оно је живот. .. Види! колико је љубав слатка; уз њу се све муке овога свијета забораве!" или, најзад, Атабегове, кад тепа својој љубавци насамрти: «3а ме жртвујеш слатки живот За ме се од оца и мајке растајеш. У руци немам ништа друго осим душе, да, у знак захвалности, за те жртвујем" — таквим реченицама не може бити замерке у сриској књизи , па била она написана каквим му драго словима. Такав говор јасна је илустрација оној изјави неколицине Бошњака у «Оћ20г-у и , да у Босни нема Срба. Кад Бошњак Мухибић говори овако у своме дому, доследно смо и ми, који говоримо истоветним језиком — Бошњаци, и тада по логици загребачких Бошњака, нема Срба ни — у Србији. Захвални смо, најзад. г. Мухибићу, што нам је дао прилике, да се уиознамо с једним делом из лепе књижевности турске. Он је у избору био тако срећан, да осећамо живу жељу видети га још и даље на томе путу. «Сирота дијете" је леп цветак из ките источног песништва; и ми бисмо желели, да још којим новим уреси младу књижевност нашу.