Otadžbina

142

иозориштк

Ми смо били спремни на вокалну непотпуност, и наш ш смо на крају више, но што смо очекивали; али нас је сиромашна инструментална страна опере изненадила. и то тим непријатније, што то није морало бити. Ако немамо Маргерите, да нам својим сопраном зачини вокалну страну опере, имамо у војној музици дуваљака доста и дрвених и лиманих, да нам попуни инструментацију њезину бар толико . колико је најпотребније за сценичан еФект. Зашто се ти инструменти нису придружили гудалачким у оркестру, не можемо другим да тумачимо, него тиме: да диригент није располагао са партитуром. Али давати оперу, па ма и у одломцима, без партитуре, значи толико, као приказивати драму аФОничним гласовима; она може бити најбоље изведена, али — ми је не чујемо како ваља. С тога, што не беше у оркестру инструментација потпуна, морађаху се одсутни инструменти заменити — пијанином. У рсчитативу се такав инструментални дш рго дио и могаше слушати како-тако, али где раде ликови (хорови), ту пратња мора испасти веома, веома — мршава. Пијано је, истина, рођени син ХарФин, али он још нигде није стекао грађанска права у оркестру. Друго је то кад живи прсти затресу жице на харфи, а друго, кад их чекић куца! Ипак је диригент оркестра г. Свобода, учинао своје могуће, да заборавнмо на тај недостатак; учинио је, можда, више, но што би могао други, а свакако више но сваки «редитељ В Ј те с тога попуњавамо листу тога вечера његовим имепом, држећи, да је оно у њојзи случајно изостало. Боз сумње је г. Дескашев тога вечера понео комад на својим плећима. Он нам изгледаше у томе чину «Фауста", као какав мимички великан у драми, који привуче сву цажњу на себе, те за остале претиче врло мало. Г. Дескашев је певач већега стила; његов тенор је јасан, мек. пун округлине, и за чудо! све то лепши, што се