Otadžbina

иозораштЕ

143

креће у вишем регистру. Велика опера је прави терен за такав глас, и ми не сумњамо, да је он кадар «нробити« на свакој бини. Интонација шегова је тако поуздана и права, да ће му мучно моћи наћи замерке и најосетљивије музикално ухо. Израз му је гласа пун топлине, и местимице надахнут оном тајанственом вибрациЈОМ, која силовито дчра слушаоца. Осим тога, има у г. Дескашеву још две врлине, које се ретко виђају удружене на оперск 1М певачима. Прва је : живахна мимика, која лепо истиче драматску страну мелодије, а друга јасан и разговетан гоиор, што искључује потребу клибрета^. С таквим преимућствима, дабоме, свет је отворен г. Дескашеву, и ми можемо само сажаљевати, ако не може да му се отвори наш свет. Једно само могли бисмо му приговорити, а и то једно можДа је мање погрешка његова, него околине, у којој се кретао. Наши редитељи не обраћају довољну пажњу масци и гардероби , па с тога вероватио , мишљаше и трансФормисани Фауст. да нам може остати дужан Фаустове — браде. Можда први иут угледасмо овога вечера Фауста без брадице. Није та брадица шаблонско наслеђе на позорници, већ зрело нромишљен атрибут. Није иђаво" променио душевну природу Фаустову, него само Физичку, а брада у оно доба била је обележје мудраца, те ваља да краси младића, као што је красила старца Истина, није лако маскирати се са две браде. али — ако се не варам — лаке се брадице лепе, а тешке се вешају, само нс треба жалити труда ; да буде све, како ваља да буде. Требало би у овој краткој рецензији да се иозабавимо и са делом г. Раје Павловића у овоме чину «Фаусга в , али ми то, с најбољом вољом, не можемо чинити, јер г. Раја, у своме делу «Фауста», није био и није могло бити онај «Раја и , кога ми познајемо. Знамо ми врло добро, с каквим глазбеним магеријалом он располаже, а ко не зна, могао је истога вечера чути из изврсне Мог.рањчеве композиције „Мирјане", али за МеФиста г. П