Otadžbina

КОСОЕСКА БПТКА

151

тадашњим политичким и војним приликама. Сеадедин ■ Садудин) као познији историк мање и вреди. Хамер, Цинкајзен и други, које г. Јовановић помиње, служили су се у овом питању истим османлиским писцима, и с тога њихово мњење не заслужује већу пажњу, пошто им је исти извор. Најпосле, мој критичар чини једну велику погрешку кад вели, да баш тај догађај, — борбе око Пирота, ако се у годину 1389 ставе, осветљавају Муратово саветовање у Ихгиману, кад је с војском пошао био на Србију, као и „зашто Мурат узима пут дужи неколико дана, само да не поведо војску на место, где му предводница није најбоље прошла" (стр. 89). Ја мислим, да се и без напред наведених разлога, може увидети, да ово не стоји. Јер не треба бити војник од заната, па да се разуме, да би за ону војску било од огромног штетног утецаја по њен морал, која би покушала напад против једног места, па не успев уклонила се одатле, те да чини велика и опасна обилажења пред победним и доста знатним противником. Зар силни Мурат са оноликом војском да уступа пред маленом Србијом? То бар није било у обичају код Турака. Они су имали вештине и лукавства у тактици на бојишту, те тиме обмањивали противника; али му се никада нису с пута уклањали, већ или су гинули, или иробијали. Ово није могло бити ни са гледишта стратегиског раговодног. јер би Мурат у том случају изложио свој десни бок и позадност непријатељској победној војспи, а то вешти Мурат зацело не би учинио. Да је Мурату од стране Ппрота претила ма каква непријатељска војска, као што би по мњењу г. Јовановића (стр. 88) морало да буде, он пи извесно ударио на Србију баш преко Пирота, а не иреко Ћустендила; нити би га од првога правца могао да одврати неуспех његове предводнице под Јакши-бегом, 1 ') Тако г. Јовановић зове одред Јакпи-бега, а међутим Нешрије казује, да је Евренос-бег командовао предводпицом Муратове војске. На основу чега је г. Јчвановић могао ову промепу да учипи писам могао пронаКи.