Otadžbina

156

КЊИЖЕВАЕ БЕ1ЕШКЕ

значај II опнеује се гдешхо тако живо, да наи се нстиче као слпаа нред очи. Што ову књигу првенствено одликује, то је: гато се свуда ветпто сливају догађајп у једну целину, један ту излази као допуна другога п читалац, бавећи се с једним, има у рукама кључ за разумевање осталих. Није лакх задаћа створити на овај начин једну органску целину. Она је продукт дугог рада при разређивању и излагању градива. Нагаа је књижевност у овој књизи добила једно значајно историјско дел<?. какво до сада још није нмала, и ми не можемо, а да га топло преноручнмо читалачком свету нашем. Ј. * Јесење ЛИШ ^е. Песме Саве Д. МијалковиКа. Београд. 1891. Цена 0 - 50 дин. Судећи по песмама, г. М. је млад човек, н то веома млад човек, јер су му, као тито се види, лирске песме Хајнове „души посластнца". Ми му завидимо, гато му је друштво њихово тако мило; ми га разумемо н можда уздишемо, што нисмо још на његовом месту. — Али зашто он, тако млад, надахнут чистом лириком Хафизовом и Хајновом, чпјн одблесак виднмо на његовпм песмама — загато он назва своје песме „јесење лишће"? Тако су, пстпна, називали неки лирици (Хнго, Лонгфело) своје несме из нознпјег иериода свога живота: зацело не из првога. Ми с нагае стране мнслимо, да бп „Нролећно лнгаће" било прилнчнпје име песмама г. М-а. Јер све песме у књижпци његовој мирпгау — као оно лигаће с пролећа, а највише, разуме се, Хафисове. Кад у врту коса твоја Нусти мио мирис — тада На ружине груди нежно Опијенн зумбул пада". Ту се не зна ко вигаз мириши : ружа, зумбул или душа песннкова. Г. М. је лиричар без поговора, с тога, што такве песме налазе одјека. у његовом срцу. Бити лнричар, то значи, нматн лирска градива у душн: али друго је, по нашем мњењу, бити лирски песник; тај мора из тога градпва да уме да градн лирске вилистане, у чнјем хладу наша се душа тако радо опија и почнва. До тога, мислимо, наш млади песннк још није дошао; али нека му служп на утеху, да је на добром нуту да дође до тога. А на добром путу је док узима за узоре такве песнике, као што их виднмо у његовим преводнма. Нама је свакако право, што је у његовој књнзи већина преведених иесама тих несника; и то нам не може бити криво, што 6н у својим песмама толико подражава Хајну: можда је и његово срце осетило исту жаоку, гато је у Хајповом затресла елегичне струне (стр. 93),