Otadžbina

162

ЧНТАОЦИМА „ОТАЏВИНЕ*

му је немогућно даље уређивати свој часоиис. умолио ме је, да предузмем уређивање „Отаџбине" за његова одсуства. Знајући колику спрему иште, а колико одговорности товари такав рад, да и не помињем труд што га налаже, устезао сам се испрва, да се латим и тога посла ; али кад сам помислио, да би могући престанак ((Отаџбине", осим што би оставио осетну празнину у научној и лепој књижевности нашој, имао још и ту Фаталну последицу, што би лишио млађе раднике наше једнога попришта, на коме се до сада могаше огледати њихова способност и радиност и са кога млађана душа њихова могаше црпсти подстак и надахнуће за нови рад — дођох до уверења, да опстанак „Отаџбине" није толико питање лично, колико је опште, да није ствар толико уредникова, колико је народна, српска; и да досадашњи уредник, радећи да одржи српској публици «Отаџбину», следује своме осебају дужности — те, да из истих побуда ваља и ја да се одазовем захтеву његовом. С тога ево прихватам рад вреднога уредника «Отаџбине в и трудићу се, колико ми спрема и снага досеже, да одржим овај, нашој иублици омиљени часопис на висини, на коју га је он, у част књижевности нашој, умео да уздигне. Лаћам се тога посла уверен будући, да добар део читалачке публнке српске из истих разлога жели, да се у народу нашем одржи овај научно-књижевни орган наш, који је до сад прикупл.ао око себе најбоље снаге наше, и с њима у скупу заузео тако лепо место у младој књижевности нашој. Књижевност је цвет духа народног, који —- као сваки цвет — скрива у себи сладак гглод; а лепа књижевност је мнрис тога цвета, којим ваља да се напаја душа човекова ако ће из ње да се извије она нравна моћ, која је једина кадра од малених народа да учини велике Чувајчо, и писци и читаоци овај Цветак, што је гако лепо набујао у нашој средини ; негујмо га, да бп последнпцима нашим било од плода његова усладе, а од мириса му ■благослова. Д-р МИ,ЛАМ ЈОВАНОВИТ\ УРЕДНИЕ „ОТАЏБИНЕ"