Otadžbina

12*

МАЛА ПОГРЕШКА

На једном су месту била три војнмка. Један је ашовом копао раку, други лопатом згртао зем ву, а трећи дрвеним маљем набијаше колац. И на њима се огледаше, истина слабије, оно исто нерасположење, које је тако мучпло официра. Кад онај са ашовом зари у „иови ред" осгави ашов да стоји и отпустив обе руке отхукну, а после рукавом обриса оно мало зноја с чела. — Тврда земва, је л' Живане? Живан (што колац набијаше) спусти ма.в међ стопале, погледа окрајком ОФицира, па тресну рукама. — Као сами камен.... Погле само ово (он затеже иолац). Војим се прсиуће, те се неће моћи онај на чему зауставити — па и сам виде да такој шали не беше овде места, те се у пола гласа и правдаше — волео бих сто пут протрчати ви'ш ио овој пољани и по овоме снегу, но видети тога.... како ли се зове.... како ће затегнути ово пусто дрво.... Само (( тан" па као да коса звизне.... толико (и он показа, како ће Марку да клоне глава на прса). Онај с лопатом нодбочи се са стране о њу и у пола пригнут — био је ван раке — запита шапатом: —- А шта ће то са њиме? — Како шта ће?.... Ето ти! и Живан му показа главом на раку. — Ама знам то, него за шго ће ? Живан .смиче раменима и прећута. Онај са ашовом рече: — Наредник јутрос на смени каже.... да је вели за тога.... као, рече, тај је.... нешто је вели.... неки барут у подруму — па одби рукама. Не знам баш Све, ал' тако ће некако бити. Живан занија главом и лагано, а ииак са тврдом вером рече: — Није тако.... — Наредник рече баш тако.... Каже баш барут ц још