Otadžbina

166

МЛЛА НОГРЕШКА

не да казати. Његове плаве, дугуљасте п светлуцаве очи, к Јје су за нрви мах тако пријатне, иостају својим немењањем досадне.... управо отужне. М1а глатком и ниском челу урезан је онај вечити знак слабог духа. Јасан исказ: «не пустите ме да мислим, ја ћу онда ногрешити.... та погрешићу.... погрешићу сигурно, јер ја то знам 60.1,е од вас". Или његов вечитн страх од какве ситнице: «А.ш ако буде то ?.... Шта ћемо оида?.... Дакле тако. Лепо. А сад ако буде овако? Онда ћемо?.... Зар тако? Лено". И чим се одвојио већ је збуњен.... Он све нешто слути — нешто са стране. Иешто што осећа да је предвидео, илп што ће сигурно предвидети. А још сад каква нево ва! Одређен је да овога јутра изврши смртну пресуду над њим, над својим Марком, кога је он сам нрозвао (( гаћастим голубом", с киме је толико љутих мегдана поделио са иедесет и две и толико се нута куцнуо данцетом од чаше.... Све му се мисли купиле у неколико реченица, које и ЈЈедом и преко реда иреплетаху његов брижан мозак, а он уморен тиме понављаше једно исто. — Та овоје тешка.... мучна служба I Досада, сушта досада!.... II после, како се узме, да ли је ово данас какав посао, служба.... неки на нример рад ?.... какав рад! А да ми је знати, што сам само овако уморан? (ту јако огкоракну). Бадава, није истина! Нисам уморан.... Ово није умор.... овако је још једном било самном, само сам онда био на свадби.... онда је било весеље, а сад'?.... сад? (ту се сети њега и савладан осећајем сажа вења, да бп себе умирио, озлоједп се на погрешку). А што је говорио, зашто је говорио!?.... Разумем весеље.... весео, весео.... ал' пити, па после.... толико пити!.... И све то није ништа.... све је то лук и вода.... Зар се ту ннје могло наћи чега.... нешто.... на пример неке олакшице.... нешто.... та овн судовп и овп шта ли су закони.... Могло се све то обићи, некако што се по себи разуме, него сад.... (он .вутито удари ногом у путању). Та ово је умор, ирави умор!