Otadžbina

Г Р О Б А Р

185

Била ,је п нежна као мајсва зора, Од ње није било нежнијега створа!" И ту гробар стари трже два три дима, На лубању духну, обузе је њима. „Опростите, госпо, мом незнању худом Понашан.у лудом! Зар вас не обузе несвестица јака Од мога крџака?" Подругљиви осмех по лнцу му нређе: Али одмах за тим сабра густе веђе. И ту гробар сгари прошапута ти'о : А можда је . . . можда какав гробар био, Какав јадник клети. какав старац худи. Ког су, к'о и мене, догоннли л,уди, Од којих је јадни г пренатио доста Да гробаром поста У Ах, н он је, можда, иравом стазом грео; Ал' кад једном клизну, густ га коров сплео, И гушни га ваздух већ дави и кужи; А ннкога не би да му руку пружи: Да му не да дал.е да то.м стазом греде, Већ на нраву да га дигне и изведе. 0, мој сгари друже, судбе ли смо клеге, Како на.ч се грозно стари гресн свете!" И ту гробар стари, окорели груби Сузна ока тихо лубању пољуби! Ал' се брзо трже И лубању врже . . . „Баш сам ираво дете! — Гле, и суза кану! . . . Хајде, несмо мила. да лечимо рану!" И кроз вече ти'о. Он је песму вно: Хајд', ашове, копај, копај, Мпрн људе зле; Ти сп закон, ти си правда, Изједначи све!... Копа ашов, копа: мека земља иуца, У лулици кад кад пухор засветлуца. . . Гробар копа журно и певука ти'о. У брзо је за тим и гроб готов био. „Готова је рака, ова кућа худа: Бићеш, старче, миран до страшнога суда,