Otadžbina

Г Р О Б А Р

Па прстима сухим из земље је вади И од влажие земље чисти је и глади. Очне су јој дуп.1.е меке зем.Бе нуне. Ко зна од кад 1'руне ! Климатави зуби иртамнеле боје У влажним и тамним видицама стоје. Очисти је гробар, иа је горе диже И принесе ближе. Тамне очие дупље к'о да мрко гледе У гробара старог н власи му седе, К о да силно траже, Да им гробар каже : Шта их то сад стиже, Ко их из сна диже ? Лубању је влажну благи сумрак свио: А гробар премишља: ко ли је то биоУ „То је можда храбар, дичан витез био; Ал заборав ког .је већ одавна скрио! Да, витез је какав што ј' у љутом боју, Љубећ' земљу своју И свој живот дао, Храбро Г за њу нао! Ил' је витез какав, алн не на делу И на раду смелу, Што би .једном храбро за свој народ нао, Него што се ниско избавити знао . .. Али не, ја грешим, гајим само злобу, Ја не виднм спомен на овоме гробу. . . Ил' је ово глава какве цуре бајне, Лепотице сјајне ? 0. многи је, многи доле нред н>у клек'о И искрено рек'о : Да је страсно љуби, да је силно воли; И сада је моли (Погледи му жарки већ јој срећу нуде) Да му љуба буде. А она се само тек осмехне благо И одмахне руком: све ти .је за наго! Многи ли је грешник худе среће био, Многи ли је нред њом горке сузе лно. Да, она је сјајна ленотица била, Ленша него вила!