Otadžbina

224

мисли у ноин

На мркоме престолу еедећп Жездо своје простире оловјго. Чудновага тишина завлада С неирозрачним са свих страна мраком Ни педице паведрине нема Циљ зенида никакву не види Нит икојег уво чује гласка Васколики створ бож.и почива . . . Све се чини да је з'шл>а мртво И рек'о би ни гибан.а нема Што живљима од постања чи.шм Васелену гороиадно јури Тихан поко.ј и ћутање иемо Ко смак света да прориче кобно. * Сад је први часак но ноноћи * Ми часове онда пребрајамо Кад прохују брзо и премину, А каква би добит по нас била Да времена језпку смо вешти! Звона звук ми на дну зуји душе . . . Тако с она лепрша у менн Кад јој звека та допре до слуха Ко да б' трубу арханђелску чула Што суд страшнн отвара и јавља: Можда ми је час ово последњи!. . . * Чудан ти је створ човек самртни! Он је онај прстенак пресјајан Што на ланцу неизмерном бљешти Који но се од еамога Творца До незнане ииштине нротеже . . . По себи .је лак, слаб и нејачак Ал' ипак је невен неувелп У горици неумрљивости. После Бога ирви ,је од оних Што каквоћом изврсном се дичи. * Дубока је себи човек тајна Остале су ништа, загонетке,