Otadžbina

216

МИСЛН У НОЋИ

Бољег да је прнрода му рода Од прашине, коју ногом таре ! . . . * Сваки тренут на овоме свету Нове мене на видпк и шоси. Ако нас кад добра коб и сиађе Соколовим оставља нас летом. . . Кад је време косом оружано Које гвожђе бритко и широко Државама корена нодсеца, То и часак срн свој нма свакн Што нам жање радости у нвету А некоје јогп у кдици таре. Земски спас је клапња пустомеље Кад мниш да га одиста уживаш Присенак му обимаш н грлиш. Ако има међ људма блаженства У врлини становати мора Том мерилу за оцену бића. * Безбројних је проклества на земљи, Што нам пију крв, сатиру нлеме: Глад, бојеви, куга и холуја Земљотреси, нотон и бујица. Род човечји немило тамане . .. Онде неки лишени светила У дубљине рудокопа слазе И ту као живи закопани На сунашце забораве јарко. Тамо опет злопатници други Ал' бесмртнп к'о и тиран љихов Што их чврсто веслама уланчи Са бурама борећи се морским, Место копна на таласма сињим Бразде режу, очајање жању. Неки опет рањени у боју Трудне своје у вис дижу руке Те у земљи тој просјаче хљеба Коју сво.јом избавише мигацом. Уббштина и бол неизлечив Немилице множину конабп !. . .