Otadžbina

\ МИСЛИ У ИОТхИ

227

* Како ј' мален итра тог комадић На вом човек стану.је удружен. Све остало дивља је пустиња, Голет кршна, ил' морс ледено, Синак песак, гато гуји отровној И зверовма за домазлук служи . . . Ој месече. друже превртљиви! Сталнији си од шара земнога. Видим да си блед и невесео, Ваљда нежан гледач си и сведок Беда наших ваздашњих и грозних. * Кад се лепа на те срећа смепш Љетивом ге песмицом угапшка, Ал' од њених дарова с • чувај! Руком даје, а ногу подмеће Устма љуби, а зубма шкргуће! Знај, да човек кад ,је срећан дуго Несрећи се дужником учини, Те од среће бич ти плете крути Да те бије и огорчи љуто. Преварљива ког подседне срећа Те заносом преузме га својим У непело одвитла га тужно Где весеља и утехе нема .... ■ * Људи живе к'о да не умиру. Ну, дела нм довољно сведоче, Да баш нису тако уверени, .Тер се ипак жацају од тога Кад стрелпца из лежпра блиског Смртоносно обали им неког. Ну, ма да нам самрт побратима Изненадно отргнутог од нас Љуту рану у срце запара Позледа нам брзо се залечи! На грома се тресак заборави Чим огњенп сев му се угаси. Та птпчпјег летења траговп По тананом пре с' не губе зраку