Otadžbina

АНА КАРВЊИНА

233

Снага ми се тада врене чила Душа опет сања снове младе; То је рука моје мајке била Мајва умре, а рана — остаде! ЈА. ј.

ЛЕ1 КЛРЕаиВЛ РОМАН ИАВА ТО^СТОВА СНАОТАВАК) 28. Љовину беше несносно и досадно то вече са дамама; још никада га иије узбунила мисао, да незадовољство са привредом, које је сада осећао, није само његово лично расположење, пего је онште осећање о стању привреде у целој Русији, да радничко иитање иије машта, него задатак који ва г,а решити. И њему се учини, да се тај задатак може решити, да је дужност покушати да се то уради. Оиростивши се с дамама, обећавши да ће остати још сутра ваздан, да би заједно изјахали на какав пропланак у државној шуми, Љовин пре него што ће_ т ' лећи сврати у домаћинов кабинет да узме књиге о радничком пигању, које му Свијашкн беше понудио. Домаћииов кабинет беше огромна соба, свуда обложена раФовима, пуним књига. У соби беху два стола, један масивни сто за писање, у сред собе, а други беше округао и на њему лампа, око које стојаху као шпице у точку последњи бројеви повина и часописа на разним језицима. Поред писаћег стола стајаше орман пун наслаганих кутија са натписима какав је предмег у којој. Свијашки беше дохватио некакву књигу иа сео у столицу за љуљање.