Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

237

нмсу његове ; с друге стане онај увређени спахија, који нма потпуно право у својим мислима, до којих је дошао тешким искуством сопственога живота, али који нема нраво што је онако злобан према читавој једној класи, п то најбољој класи л.уди у Русији. Па онда незадовољство са сопственим радом, слаба нада да ће се пкада наћи иоправка свему томе —- све се то слевало |у некакво осећање унутрашњега страха и очекивања блиског решења. Оставши сам у својој соби, и лежећи на Федерима, који одбациваху његове руке и иоге нри сваком нехотичном покрету, Љовин дуго није могао заспати. Разговор са Свијашким, и ако беше уман, није много интересовао Љовина, али је вредило размислити о ономе што је спахија казао. Љовин се сећао сваке његове речи, па стаде у мислима поправљати све оно, што му је он одговарао. «Да, требало је да сам му казао: Ви велите да наша прнвреда не иапредује с тога, што сељак мрзи сва усавршавања, шго их нал>а заводити силом власти. Ви бисте имали право само онда, када би нривреда била сасвим немогућна без тих усавршавања ; међутим она је могућна кад год еељак може да ради како је привикао. Моје и ваше незадовољство са привредом доказује или да смо кјшви ми сами, или да су криви радници. Ми се одавно ломимо дотерујући све по европски, а не разбирајући о особинама радне сиаге. Да пробамо да рачупамо не са радном снагом у оиште, него да рачунамо са руским сељаком, са његовим инстинктима, па да према томе удесимо нашу прпвреду. Замислите, — требало је да сам му казао — да сте ви нашли начина да заинтересујете радника за успех рада, да сте наши оиу средњу меру усавршавања. коју и се каци признају, и онда је јасно да би земља давала двојином више, но што сада даје. ! Годелите но пола, дајте половину радној снази. Оно што вама остане биће више но што данас добијате, а радио ј