Otadžbina

АНА КАРЕЊПНА

253

се поиграш оригинадности, да покажеш да ти сељака не експлоатујеш простачки него по извесној идеји. — Ако ти тако мислиш, онда батали — рече Коста, осећајући како му дршћу мишићи на левом образу. — Ти ниси никад имао, па ни сада немаш никаквих начела. Ти само хоћеш да задовољиш своју сујету. — Лепо. Оставн ти мене ! — И оставићу, и давно је требало, и ђаво да те носи, и врло ми је жао што сам долазио ! Ма колико да се Коста после трудио да умири брата, Нпкола није хтео ни да га слуша, говорећи, да је најбоље за њих да се за навек растану, и Коста виде да је брату живот постао несносан. Никола се већ био са свим спремно за полазак. када му Коста опет приђе, молећи га сасвим неприродно да опрости ако га је чиме увредио. — Ах, великодушност —- рече Никола, смешећи се. — Ако ти то баш прави задовољство ја ћу признати да си ти имао право. Али опет зато, ја идем ! Пред сами полазак Никола се пољуби с братом, погледа га озбиљно, па рече — Па ипак — немој се Коста на ме срдити — и глас му задрхта. То беху једине искрено казане речи. Никола је разумео да те речи значе «ти видиш и знаш како ја зло стојим и да са можда нећемо више видети." Љовин је појмио и њему грунуше сузе. Он још једном пољуби брата, али не умеде ни једне речи впше да му каже. Три дана по одласку свога брата, и Љовин се крену у иностранство. На железници нађе се са Шчербацким, једним кузеном Катичиним, кога је суморан изглед Љовинов изненадио. — Шта је теби ? — упута Шчербацки. — Па ништа, тако, мало има радости на свету. — Како мало ? Шта ћеш по којекаквим Милхаузенима ? Хајде са мном у Париз, иа да видиш шта је весео жпвот. —-