Otadžbina

252

АНА КЛРЕЉИПА

све више употребљавао стране речш с.амо да регулишем рад. — Па то и ја велим, ти си узео туђу мисао, одсекао си од ње све што саставља њену јачину, па хоћеш да увериш људе да је то нешто ново — рече Никола памештајући срдито свој оковратник. — Ама моја мисао нема никакве свезе са... —- Тамо — говораше Никола Љовин, злобно смешећи се — тамо барем има неке дражи, има, како да речем. геометрнјске јасноће, несумњиве одређености. Може бити да је утопија. Али рецимо да је могућно збрисати све што је до сад било, да је могућна 1;аћи1а газа : нема сопствености, нема породице — рад ће се лако организовати. А у тебе нема ничега... — Што ми се ти ругаш ? Ја нисам никада био комуниста. — А ја сам био, и само налазим да је за комуннзам сувише рано. Али он има будућности као и хришћанство првих векова. —• Ја тврдим да радну снагу ваља изучаватп с природњачког гледишта, то јест ваља проучити све њене особине па... — То је сасвим излишно. Радна снага нађе увек сама себи потребан облик, према ступњу свога развића. Свуда је најпре било робље, па су онда дошли тс1ауег*. И у нас има рад на исполицу, има аренда — шта ти тражиш ? уБовин се наљути на те речи, јер се у дубини душе бојао, да његов брат пма право, да ои одиста у суштини хоће само да балансира међу комунизмом и одређешш облицама рада, а то тешко да ће бити могућно. —■ Ја тражим начина да с коришћу радим и за себе и за радника, ја хоћу да уредим... —- Ништа ти нећеш да уредиш. Проста ствар, какав си био целога живота, такав си и сад ; ти хоћеш да