Otadžbina

66

ПРОЂЕ КАО САН

јани господин рекао, да ли није случајно нашао какво моје нисмо међу хартијама, нађеним код ове жене ? — Шта речеИисмо са твојим потписом, међу њеним хартијама ? — Па да! Шта је то као бајаги?.... Зар мислиш, да та интриганткиња од заната није никад никоме писала, и да јој нико ни]е одговарао? Умири се, молим те, и други осим мене су то учинили. — Али ти ми не каза, да је познајеш, кад смо неко вече о њој говорили !.... — Од куд сам ти могао рећи ? Познајем толико њих, да нисам био сигуран!.... Тек после ми је пало на ум, да ми је нека г-ђа ГодФроа више пута гшсала. Не знађах, наравно, да је та госпођа нека пропалица; зар си и ти сам то знао пре петнаест дана ? Чини ми се, да сам наредио моме секретару, да јој одговори —- или сам јој и сам написао неколико писманаца без важности.... И зато сам дошао да те упитам, да није судија нашао коју врсту, писану мојом руком. Седећи мирно поред свога брата, Морган говораше хладно, својим одсечним гласом, са непомичним лицем и слободним погледом , као да се цео разговор тицао некога трећег. Корак у који у овај тренутак предузимаше, спадао је у оне смеле покушаје, за које се он обично дуго спремао и извршивао их по том са хладном и непроменљивом одлучношћу. Застрашен у први мах, чувши да су нађене сакривене хартије код ГодФроа, и убеђен, да је међу њима морало бити његових писама, које је она мора бити чувала као оружје против њега, чим их није спалила — Морган јв решио , да је боље чризнати делимичном исповешћу и тиме ублажити гнев, који ће, нема сумње, обузети Михаила, кад из ненада и без околишења сазна, да је и његов брат Фигурирао међу дописницима ове несрећнице. Пошто се на то одлучио, дошао је у министарство правде, чврсто решен,