Palanka u planini i Lutanja

76 Анђелија Л. Лазаревић

љутила. А најзад, ако је Стана сама са гошћом, поседеће који минут и отићи. | Владимир уђе у кућу и закуца на врата осветљене собе. На Станино „слободно“ отвори их — и

застаде на прагу.

Поред Стане, у куту, седела је једна девојка у дубокој црнини. Она диже уморне очи и устави их на њему. Владимир побледе као и она: под навалом осећања учини неколико наглих корака, и хватајући њене бледе, измршавеле руке, рече:

— Како сте са променили, Олга, човек да вас не позна.

Она чврсто задржа његове руке у својима, а сузе јој навреше на очи.

— Тако се много десило откад смо се последњи пут видели.

Стана неосетно изиђе из собе.

Владимир седе поред Олге и љубећи танке, бледе прсте, рече:

— Чуо сам за несрећу и нисам могао веровати.

Олга, као и увек кад је реч о сестри, бризну у плач.

— Тата је био на путу, а све је дошло тако неочекивано. Да није било господина апотекара, била бих потпуно сама поред ње.

И Олга прво кроз сузе, а затим све мирније и прибраније, поче причати цео догађај. Само присуство Владимирово чинило је да је могла мирније да мисли, да је уопште умела да се нађе у хаосу око ње. У близини његовој осети се као намучено дете у наручју матере, дете које још дрхти од страшних привиђења и смирује се на материн глас.

Та четири зида која су затварала њих двоје, затварала су читав један свет.

И она је говорила, говорила после дугог ћутања. Владимир је сазнао за страшне ноћи бдења поред самртнице; чинило му се да је чуо очајан плач у тренутку смрти сестрине, да је видео верног