Palanka u planini i Lutanja

80 Анђелија Л. Лазаревић

досадно. Предаде се раду, и оно што је дотле било уживање постаде јој потреба живота.

У атељеу, на подијуму, седи дремљив Циганин мрка лица и проседе браде. Није-занимљив тип, али и такви се тешко нађу. У атељеу пуцкара пећ, напољу је хладно, промиче први снег.

Ради се ћутећи. Чују се само кораци ђака, који се измичу да издалека посматрају свој рад, и лако шуштање угљена по хартији.

Мала Јелка Поповић ради недалеко од Марије, а сасвим у њеној близини је високи Бранко Николић, најдаровитији ђак њихове школе. Мало даље Јосип Јовановић — човек са непоколебљивим самопоуздањем — црта црвеном кредом Циганина. Како сам каже, неће да троши боје на тако безначајне моделе.

С друге стране подијума ради још неколицина, међу њима Јанко Павловић, интересантан као јединствено неинтересантан тип.

Марија је нацртала скицу и подмалала, Није рђаво: меко се сливају тонови с косе у позадину, а очи, тек назначене, имају израза. Не осећа се како време лети, и звоно трза младе сликаре као иза сна.

„Одмори се“ — кажу Циганину, и скупљају се крај пећи, више из навике но због хладноће. Ту, за време паузе, док модел „исправља укочене удове а напољу промиче снег, кују се планови о далекој будућности: прича се о Паризу, Минхену, Риму. Нико од њих није отишао даље од београдског музеја, а знају све галерије у прсте — готово би могли рећи на коме је месту која слика постављена.

Минхен је обећана земља за њих. Очи Маријиних другова заблистају чудним сјајем помене ли се само то име; изгледа им да би се тамо могло све, што се овде не може. ;

— А Марија ће нас зими понекад позвати на чај — кажу јој другови. ·

— Нарочито пред први.

Тај обећани чај у Минхену, који би се пиоу