Palanka u planini i Lutanja

Лутања 87

„А у сокола крило сломљено“ опет се понавља, а не зна откуд.

„Ако не будем могла да радим — па шта! Шта ме је то пре толико болелог Како је лудо патити; баш ме ништа не боли! Чак и кад би се десило нешто најстрашније, ето кад би, на пример, мама умрла...“ „Ала сам ја постала чеосетљива!“ — помисли, па је ни то не заболе...

Ц.

За модел од недеље требало је да дође стара циганка повезана жутом марамом. ~

У понедељак, већ рано ујутру, крај ватре се грејала стара, а у углу, шћућурено сасвим иза пећи, сабило се циганче и гледа ђаке великим, зачуђеним очима. На њему прљав, сив капутић с пропалим лактовима, на глави туђ шешир поклопио га до ушију, а кроз подерано теме вире смеђи, густи праменови косе.

— Охо — речи Јосип — ходи ти овамо — и извуче поплашеног малишана на сред атељеа.

— Диван је! — завика Јелка тапшући рукама.

— Ко ти је овог — пита Јосип циганку.

— Унуче, господине, — а лице јој блиста од задовољства.

— Умеш ли ти-да седиш мирног — окупише

ђаци малишана. Он сасвим развуче уста у страну, готов на плач.

— Зар њега да црташ, господине» — поче стара узнемирено.

Попеше дете на подијум, окретоше столицу тако да му светлост паде право у лице, разместише ногаре и почеше рад. „Маестро“, улазећи у атеље, зачуди се тишини.

__ Гле!|.. диван модел, браво! Ко га је нашао»

" — То је моје унуче, господине. |

—_Е, леп на бабу — смеје се господин Вучковић и намигује на ђаке.

— Ух, ух, — вајка се стара — да сам знала,