Palanka u planini i Lutanja

92 Анђелија Л. Лазаревић | .

лински заиграше вијући се, а међу њима и њена џиновска сенка. Кад диже руке да покупи растурену косу, и дуга сен помаче руке немирно, играјући, дршћући, сави и диже праменове косе.

Ноћ је. Једна од оних чудних ноћи кад се не спава: човек се осећа већим, савршенијим, почиње „да схвата нешто што дотле није схватио, чује звуке које још никад није чуо: простор је пун невидљивих бића, свака стварка говори. „Ах, ето, то дати, само то! Ја хоћу да стварам, ја могу. Дајте ми платно, боје, ево створићу нешто велико — ко каже да сам слаба!“

— — — — — — -- _ __ __ __ _-

Ватра у пећи слабо осветљава неуоквирене цртеже на зиду: сваки цртеж незадовољство, сваки потез сумња, свака успомена бол.

„је ли истина да не могу 2 Зар ће живот проћи не оставивши трага» Угинуће осећања и све што је силно усахнуће. Зар нико неће разумети ову ноћ!..“

„А, јесењи пејсажи, безбојни и хладни, где је у вама моја душа 2“

Седа на дрва крај пећи, увијена у вунени шал. Страх је одједном зидова њене собе, плаши се жутих руку којима је обухватила п стегла колена.

„Шта ћеш са животом 2“ пита се, „нашта ће ти, треба ли коме>“

Ево суза — кукавице сузе! Чело јој пада на колена, тело дршће од плача. Не види више безизразне очи њених цртежа, ни безбројне пејзаже не чује говор ствари, |

Ноћ је... ноћ без сна: једна од оних ноћи кад се истина јавља човеку у свој наготи, немилосрдно руши илузије, прича му о слабости и немоћи, о ништавилу жеља. И док хладни разум схвата, спутана душа плаче горким сузама разочарења.

Ш.

Од тренутка кад је Марија дошла до уверења да је Бранко воли, била је решена да се сњим об-